Homo digitalis u analognoj Srbiji

A sve ovo bi moglo da se uradi iz udobnosti svog doma, sa par klikova na portalu odgovarajuće državne službe…

Zbog prijave boravka, morao sam u katastar po vlasnički list.
–    Dobar dan, treba mi vlasnički list, kakva je procedura?
–    Gde je nekretnina?
–    U Veterniku.
–    Izvolite formular, na vrhu su brojevi računa, dve uplatnice, 1200 dinara ukupno, pa kad platite dođite.
Pošta mi beše bliža od kancelarije, pa sam otišao da uplatim. U pošti, naravno, red.
Sačekam, uplatim.
Vratim se, ali katastar je u međuvremenu zatvoren, prošlo je 14h. Tako ti i treba, mislim se, kad nisi poranio. Ok, doći ću sutra, razmišljam, i vratim se na posao.
Sutradan sam opet u katastru.
–    Izvolite, popunio sam formular, evo uplatnice.
–    Pa šta je ovo, za Veternik je u drugoj našoj zgradi, morate tamo!
–    Pa kako, juče sam bio ovde, dali ste mi obrazac samo nisam stigao juče nazad?
–    Nije kod nas, morate u drugu našu kancelariju, u Jevrejskoj ulici.
–    Pa dobro. Oni će tamo primiti ovaj formular i uplate?
–    Da, naravno, žiro račun je isti.
–    Hvala do viđenja.
Stižem u drugu kancelariju u Jevrejskoj ulici. Portir me upućuje na šaltere 3 i 4. Na ta dva šaltera (od ukupno 4), naravno, red.
Sačekam.
–    Dobar dan, meni treba vlasnički list, bio sam u kancelariji u Železničkoj pa su me poslali ovamo jer je u pitanju Veternik, a kažu da su takse iste i da je isti žiro račun, pa da je u redu.
–    Ne, nije u redu. Račun jeste isti, ali poziv na broj je drugačiji.
–    Pa dobro, isti je račun, katastar je katastar.
–    Nije, morate preknjižiti. Idite u poštu gde ste uplatili. Kada ste uplatili?
–    Juče.
–    E onda više ne može. Idite u Železničku da Vam lupe pečat da sredstva koja su uplaćena nisu iskorišćena, pa onda sa tim idete u Poresku upravu da Vam vrate pare.
–    Kad će da vrate?
–    Rok je 45 dana.
–    U međuvremenu, ovde kod vas moram ponovo da uplatim, pa ispočetka?
–    Tako je. Uplatite i dođite ponovo, primićemo Vas preko reda.
–    U redu, hvala.
Na putu za Železničku, svratim do pošte da ponovo platim takse. U pošti nije red, nego redčina. Nakon 10 minuta čekanja sam prešao pola metra, procenjujem da ću kao četrdesetsedmi po redu (brojao sam) stići na red na nekom od 5 šaltera za oko 50 minuta i odustajem. Idem nazad u kancelariju, platiću online bankingom i odštampati i poneti potvrde o elektronskoj uplati u drugi katastar.
Na putu do posla mi je Železnička, gde svraćam da mi overe one prve uplatnice kao neiskorišćene.
–    Dobar dan. Ipak neće da mi priznaju uplatu u drugom katastru, kažu treba da mi overite uplatnice pa da idem u poresku da izdaju nalog za povrat sredstava.
Šalju me kod šefa odeljenja, koji pogleda uplatnice, sasluša me i kaže:
–    Dobro, idite gore na sprat, tražite Dragicu da Vam overi. Kad izađete, levo u hodnik, desno uz stepenice i čim se popnete na sprat desno, pa odmah levo prva vrata.
–    U redu, hvala!
Izlazim iz kancelarije, ulazim u hodnik i zakoračujem na stepenice, kad čujem uzvik: – Gospodine!
Okrenem se, vidim starijeg čoveka u odelu s kravatom, ustaje od stočića na kraju hodnika i prilazi mi. Sad vidim i papir na zidu na kome piše: „OBAVEZNO se javiti portiru!!!“
–    Kuda?
–    Gore kod Dragice, poslao me šef odeljenja.
–    Koje Dragice?
–    Ne znam prezime.
–    U koju kancelariju?
–    Čim se popnem desno, pa prva vrata levo.
–    Ne može to tako, ja imam naređenja.
–    Nema problema, razumem, sad ću da pitam.
Vraćam se pet koraka nazad, otvaram vrata i proturim glavu.
–    Izvinite, portir me ne pušta, pita koja Dragica i koja kancelarija.
–    Aman! – nervira se šef odeljenja – kažite da sam Vas JA poslao, idete kod Dragice Nikodijević, kancelarija 7!!
–    Već sam rekao da ste me Vi poslali. U redu, hvala, idem.
Zatvaram vrata, prelazim opet onih pet koraka do stepeništa, portir čeka, stoji.
–    Dragica Nikodijević, kancelarija 7!
–    U redu, izvol’te!
–    Jak vam sistem kontrole, nema šta! – gunđam, dok se penjem.
–    Ne znam ja ništa, meni su tako naredili! – odgunđava portir.
Ulazim u kancelariju 7, unutra četiri radna stola, precrtano iz „Državnog posla“ kunem se, sa sve nameštajem i inventarom. Atmosfera na spratu smirenija nego dole, nema stranaka i gužve i galame.
–    Dragica?
–    Ja sam, izvolite.
–    Poslao me Stevan da mi overite ove uplatnice kao neiskorišćene.
–    Pa to nije ovde, mislim da treba da idete gore u sobu 42 kod načelnika.
–    Možete li bar da proverite, da ne šetam ako nije? – malo sam iritiran, ali dosledno uljudan. Dragica me zbunjeno pogleda, nije navikla da joj se stranke tako obraćaju, to je očigledno. Uzima nakon kraćeg oklevanja slušalicu i okreće broj. Niko joj se ne javlja.
–    Idite samo gore na sprat iznad, soba 42, oni će to da overe. Evo ja ću na poleđini da napišem šta treba.
–    U redu, hvala.
Uzimam uplatnice i penjući se čitam šta piše na poleđini: „Sredstva nisu iskorišćena“. Prilazim vratima 42, zamišljajući da tako izgleda sprat na kom radi direktor Dobrosavljev – nameštaj i dalje iz 70-ih, ali vrata tapacirana, na parketu tepih. Mir je još prisutniji, oseća se u vazduhu hijerarhijski uspon. Na mene to ipak ne ostavlja utisak, pa u kancelariju 42, nakon kucanja, ulazim kao i u sve prethodne. Unutra za stolom sedi sekretarica. Levo otvorena vrata jednog kabineta, desno zatvorena vrata drugog. Nasuprot sekretarice, oko još jednog stola stoje tri gospođe, nagnute nad nekim predmetom i jedna drugoj objašnjavaju kako se mora postupiti u tom slučaju u kom klijent ima nekretnine u dve katastarske opštine a obe su garancija za isti kredit. Kukala mu majka, mislim se u sebi, ja ipak imam manji problem.
–    Dobar dan, mene je poslala Dragica da mi udarite pečat na uplatnice kao potvrdu da su neiskorišćene.
Jedna od tri gospođe se kratko obrati sekretarici (očito je nadređena): – Dušanka, reci Dragici da ne šalje stranke gore! – Dušanka uzima telefon.
–    Halo, Dragice. Slušaj, nemoj da šalješ stranke gore. Kad nešto treba, onda ti treba da dođeš, a stranka da sačeka…….. Ne, ne razumeš, trebalo je ti da dođeš…….. – u glasu joj polako narasta nervoza – Dragice!! – povišenim tonom nastavi – Dobro sad za ovaj put, nego ti kažem za ubuduće da moraš……… – Spustila mi slušalicu! – u neverici diže pogled Dušanka i odmah se uspravi u stolici i poče da ponovo bira broj.
–    Dragice, nemoj da mi spuštaš slušalicu nego saslušaj šta ti se go……… Opet mi je spustila! E, pa sad ćemo….
–    U redu Dušanka, posle ćemo – prekida je šefica i nastavi gledajući uplatnicu u mojoj ruci i pružajući ruku da ih uzme, ne dižući pogled ka meni uopšte – dajte, potpisaću ja sad, niste Vi krivi, ali eto…. – uzme uplatnice i potpiše se.
U tom se Dušanka pribrala.
–    Ne! Pa to nije kod nas!! To treba Kosta da potpiše, a ne Vi!!!
Rešim da probam da se umešam: – Čujte, nekako mislim da u Poreskoj upravi neće mariti ko je potpisao, dodajte samo pečat, pa da ja krenem polako…
Šefica je nešto dobroćudno promrmljala, očigledno se slažući sa tim, ali Dušanka nije prepuštala proceduru takvoj stihiji. Uze one uplatnice i nečujno pokuca na tapacirana vrata zatvorenog kabineta i isto tako nečujno uđe.
I, naravno, ostade tamo jedno 10 minuta.
Konačno se pojavi, opet nečujno kao oblak, sa uplatnicama na čijim poleđinama je ispod onih rečenica bio precrtan šefičin potpis, a ispod se potpisao i Kosta. Čoveče! – pomislim – ovo mora da je neki mali podvig, dobio sam potpis i od načelnika. Uzimam uplatnice sa autogramima, bojažljivo, kao da im je skočila vrednost.
–    Super, a pečat? – upitam, jer nisam od juče. Iako nigde u našim zakonima ne piše da se pečat mora imati – ja znam da sam stanovnik teritorije koja je pod kontrolom analognog državnog aparata.
–    Za pečat siđite dole u onu prvu kancelariju u kojoj ste bili, pa zamolite da Duda, koja sedi u kancelariji pored Stevana, overi, jer kod nje je taj pečat.
–    Dobro, hvala. – kažem, sav ponosan na svoje strpljenje, i krećem prema vratima.
–    Ako slučajno u poreskoj ne budu hteli da prime overu uplatnice zato što je jedan potpis precrtan, onda ćete doći ovde u pravnu službu da Vam naši pravnici naprave uverenje da sredstva nisu iskorišćena. – kaže Dušanka, dok hvatam kvaku.
Okrećem se, gledam je u neverici.
–    Pa dajte da mi odmah naprave, što da se šetam opet, zaboga! Gde su pravnici?
–    Pa možda nećete morati, ali dobro, eno tamo preko puta, kancelarija desno, tražite Bogdana.
–    Hvala lepo, doviđenja!
Prelazim preko, u kancelariji desno nema nikoga. Ispred, za kopir aparatom, stariji službenik nešto kopira. Pitam ga gde su pravnici, a on kaže da nijedan nije tu – na terenima su. Dobro, mislim se, valjda neće trebati to uverenje. Odlazim niz stepenice, sa sumnjom da je taj kod kopir aparata bio jedan od pravnika… ma tripujem već!
Dok prilazim poznatoj kancelariji u prizemlju, ispred mene istim vratima prilazi gospodin, otvara vrata i odmah se vraća i zatvara uz „Izvinite, pričekaću!“. Ja prolazim pored, otvaram vrata i ulazim, lajk a bos, već sam domaći. Gospodin se buni, ja mu zatvarajući vrata kažem da sam već bio i samo nastavljam gde sam stao.
–    Evo mene, kažu da je ovde pored Vas Duda i da je kod nje pečat?
–    Jeste, sad ću da je zovem. Dudo, ’ajde ponesi pečat da overiš uplatnice!!
Duda dolazi, sa njom još jedna koleginica. Dok ona udara pečat, ja pitam: – U koju filijalu Poreske uprave da idem, glavnu ili onu preko puta robne kuće?
–    Nemam pojma, – iskreno izblebeta šef odeljenja. – Idite u jednu, pa ako nije tamo, onda u drugu.
Gledam ga, ne verujem. On prelazi na vajkanje.
–    Eto vidite kako nam je ovde, sedimo jedni drugima na glavi, a oni gore imaju ceo sprat za njih troje, strašno!
–    A je l’ vi znate da sve vas ovde u ovoj i onoj zgradi zajedno može da zameni jedan softver koji košta džaba u poređenju sa troškovima koje vi pravite? – nisam to glasno izgovorio, ali za-ma-lo! Umesto toga, kažem: – Pa dobro, snaći ću se. Hvala Vam još jednom, izvinite – ovo poslednje dodajem u želji da zvuči sarkastično, ali bez uspeha.
–    Ništa, ništa, do viđenja!
Izlazim i idem ka kancelariji, da uplatim takse elektronski. Stižem, logujem se, otvaram nalog – ali avaj. Nemam više para na računu. Prošla mi neka dva čeka od bog-te-pita-kada i u minusu sam 500 dinara.
Dobro. Šta je, tu je. Put pod noge, pa u poštu.
U pošti je, naravno, i dalje red.
Ovaj put ga uredno odčekam, platim i špartam ka drugom katastru.
–    Dobar dan, ja sam već bio, rekli ste da ćete me primiti preko reda kad se vratim.
–    Pa nema puno ljudi u redu, ionako ćete svi stići na red pre kraja radnog vremena.
Ošinem ga pogledom po debelom obrazu. On polazi od sebe: biće tu do kraja radnog vremena, svi koji su tu biće usluženi, njemu je nebitno kojim redosledom. Pogled se odbije, kao što bi i neka ružna reč što mi je navrla iz grla, ali je progutam.
Stanem u red i odčekam 55 minuta.
Za to vreme se nagledam jadnih ljudi sa obe strane šaltera. Sa ove strane, paćenici koji ne znaju da su uplatnicu morali da FOTOKOPIRAJU u još dva primerka jer jedan ostaje tu, a dve kopije šalju u dve druge službe kao DOKAZ DA JE TAKSA PLAĆENA. U mom redu, na šalteru 3 je 12 ljudi. U redu pored, na šalteru 4 nema nikoga i službenica besposleno lista po telefonu, igra se, šta li. Ona je specijalizovana samo za uknjižbe, ne može da radi izdavanje uverenja. Iza šaltera je kartoteka, dolaze stariji arhivatori, praše se po policama, skidaju i vraćaju kartonske fascikle, donose predmete za preko reda i naginju se nad šalterske kolege i objašnjavaju tiho šta treba da im se završi, kao da smo mi sa ove strane šaltera vesla sisali.
Kad bolje razmislim – izgleda da jesmo, niko se ne buni. U stvari, shvatam da mi je žao što ja nemam nekog da mi ovo završi!!

Stižem na red, dajem zahtev i uplatnice.
Službenik ih stavlja pred sebe, čita.
Daje mi na potpis dva primerka nečega.
Uverenje je odštampao i hefta ga.
Overava ga svojeručnim potpisom i velikim pečatom.
Udara delovodni pečat i unosi rukom datum i delovodni broj.
Unosi još neku oznaku, kao samo njemu znanu tajnu šifru.
Otvara svaku stranu uverenja i malenim pečatom overava gornje unutrašnje uglove, tako da maleni pečat zahvati malo jedne i malo susedne strane. To mu dođe kao garancija originalnosti, šta li.
Uzimam svoje uverenje i izlazim. Napolju je divan prolećni dan, a u meni rupa. Ničim ne uspevam da je napunim…

U poresku još nisam stigao da odem, uzeću slobodan dan iduće nedelje.

***

Ova istinita pričica govori o žrtvama sistema i samo je maleni, jednostavni detalj, u sargaškom moru birokratije koje guši i davi sve koji u njega zađu.

A žrtve nismo samo mi koje sistem maltretira za naše rođene novce. Žrtve su i zaposleni u tom birokratskom sistemu. Među njima ima mnoštvo sveta koji bi mogao biti koristan, ali trune u kazamatima prevaziđenih standarda i svakim danom im opadaju radne i intelektualne sposobnosti.

Jeste, sve njih može tamo da zameni jedan kvalitetan softver. I treba da ih zameni, a tim ljudima da se omogući da rade nešto drugo – da otvore pekaru ili trafiku, pokrenu neku proizvodnju ili – zašto da ne – uđu u svet novih tehnoologija. To je jedini način, ali im se u tome mora pomoći – kroz otpremnine i obuke za samozapošljavanje.

To nam treba: da optimizujemo javni sektor i generišemo više nove vrednosti koja će da puni budžet i srca ljudi, srećnih i ponosnih što mogu da žive od svog rada.

Naučna fantastika? Nije!

Čini se da su teškoće nepremostive i da je taj čvor, vezivan decenijama, zalivan pečatnim voskom i branjen telima birokrata, zaista nerazrešiv. Možda i jeste, ali znamo kako se odvezuje gordijev čvor, zar ne?